Vitomir Teofilović

OTUĐENJE – LJUDSKA SUDBINA ILI TRENUTNA KRIZA?

Roman Ivonin oproštaj  priziva nam Novalisovu definiciju ovog književnog žanra: Roman je ljudski život u obliku knjige. Nov Aleksandrin roman zaslužuje ovu čuvenu definiciju i po razuđenosti fabule i po mnoštvu socio-psihološki profilisanih, životno uverljivih likova. Književnoteorijski rečeno, pred nama je roman koji na osoben, autentičan način ovaploćuje i supstancijalne i oblikovne uzuse – i otvorenu referentnost, hrabar i ličan odnos prema građi, i poetičku specifičnost romaneskne građevine – umeće kreiranja i umrežavanja odnosa između glavne i bočnih priča, odnosa između likova, odnosa pojedinaca prema užoj i široj društvenoj zajednici, kao i prema svetu u celini – ono što se naziva pogled na svet (Weltanschaung).

Zrelost pisca podrazumeva neprestano razlikovanje stvarnog sveta i sveta knjige, spoznaju da stvarnost funkcioniše na svoj način, a književni svet onako kako ga je pisac svojom stvaralačkom imaginacijom ovaplotio i oblikovao. Drugim rečima, u stvarnom svetu mi, strogo uzev, nemamo pristup skrivenom delu duše ni naših najintimnijih prijatelja. Nema prozora kroz koji bismo mogli da posmatramo zbivanja u drugim dušama – tu nemogućnost nam je upečatljivo predočio Šekspir u Makbetu: Nikakva veština ne može s površine pročitati dušu. No kao što nam književni genije otvara i pokazuje mnoge duše u svojim dramama, to nastoje i romansijeri – da nam otvore i pokažu iznutra svoje likove, njihove misli i postupke. Razume se, svet knjige je u višestrukoj vezi sa stvarnim ili spoljnim svetom, to su spojeni sudovi, a viđenje odnosa među tim sudovima čini osobenost pisca i njegovog dela. Viđenje i tumačenje jednog sveta stvaranjem drugog sveta, prevođenje stvarnosti u virtuelni svet a da taj virtuelni svet prikaže esencijalni i moralni profil stvarnog sveta na reljefniji i uverljiviji način no što nam se taj svet samim sobom kazuje, to nastojanje se može ostvarivati na razne načine, primenom jedne ili više stvaralačkih strategija. Kako to čini naša spisateljica?

Između dva osnovna modela u gradnji narativne strukture, a to su po definiciji Šklovskog dva para funkcija  – vezani  ili slobodni  i dinamički  ili statični motivi, Aleksandra se opredelila za – oba, odnosno za sve četiri mogućnosti. Ne ulazeći u pitanje da li je to naša spisateljica učinila na uvidom u teorijsku lektiru ili po spontanom osećaju za estetsko i poverenju u svoju intuiciju, može se slobodno reći za sve njene romane, a posebno za ovaj najnoviji, da je izbor svega, odnosno uvažavanje najšireg spektra literarnih opcija, trajna odlika njenog rukopisa, a to je, jednostavnije rečeno, nastojanje da se ne vezuje ni za jednu stilsku opciju, da bude što spontanija u pisanju, da svoj spisateljski kredo fokusira na čitanje stvarnosti, a ne da eksperimentiše izražajnim mogućnostima.

Kao što već i sami njihovi nazivi konotiraju, vezane motive Aleksandra koristi kada je fokusirana na celovitost fabule, na osnovnu nit priče; slobodne kada opisuje eksterijere ili enterijere i kad osvetljava unutarnje stanje likova; dinamički motivi su posvećeni momentima koji menjaju tok radnje, a statični stanju koji taj tok slede i održavaju njegov kontinuitet.  

Isti prosede, to jest slobodan odnos prema postojećim normama i uzusima naša spisateljica koristi i u građenju kompozicije – kombinuje sva tri osnovna modela: stepenastu kompoziciju, koja razvija fabulu kao sukcesivni niz zbivanja povezan glavnim junakom ili centralnom temom; kompoziciju paralelnih radnji, koja uporedo razvija dve ili više fabula; prstenastu kompoziciju, sa okvirnom fabulom oko koje se pletu bočne priče, naoko bez tesne veze sa osnovnom, ali koje daju dublju i širu sliku vremena i društvenog stanja. I najperiferniji detalji imaju svoju ulogu u slici celine.  

Pre no što na konkretnijem nivou osmotrimo  Aleksandrin roman, pisac ovog propratnog teksta smatra neophodnim da se osvrne na jednu čestu zabludu ne samo kod čitalaca već i kod ljudi iz sveta kulture i umetnosti. To je zabluda da su pisci oslonjeni na teorijsku literaturu, od filozofske do naučne, samim tim (eo ipso) superiorniji u odnosu na ostale. Ta zabluda je široka i žilava iako i kritičari i sami pisci svojim delima to oduvek obilato demantuju. Najbitniji, temeljni faktor, ne primus inter pares već i supstancijalno i duhovno biće stvaralaštva, i supstanca i spiritus movens svakog umetničkog pregnuća je – talenat. Efekti teorijskih znanja su sekundarni u stvaralačkom činu, mogu da pomognu ali i da odmognu, da budu specifična nijansa umetničkog dela, ali i strano telo u umetničkom tkivu – ako nisu njegov imanentni deo, ako nisu obuhvaćeni umetničkom vizijom i njenom inkarnacijom. Samo ako je u auri nadahnuća, ako je iz fokusa pažnje ušlo u srž književnog procesa, teorijsko znanje – ne samo iz oblasti književnosti već i medicine, ekonomije, prava, tehnike... može da doprinese nekom aspektu književnog dela. Mnogi velikani pera bili su po obrazovanju lekari, pravnici ili inženjeri, poput naše spisateljice ... i samim tim nisu bili u mogućnosti da svo vreme i svu energiju posvete pisanju, a sazdali su knjževna dela izuzetne vrednosti. Dovoljno je da pomenemo samo nekoliko svetskih i naših  pisaca koji su bili lekari – Kronin, Čehov; Zmaj, Laza Lazarević, Miodrag Pavlović...

Osim načelne, ova napomena ima i kontekstualnu dimenziju – zato je opsežnija od uobičajenih u tekstovima ove vrste. Naime, u znatnom delu i laičke i kulturne javnosti sa podozrenjem se gleda na književna dela imućnih ljudi, u koje naši mahom siromašni građani listom ubrajaju i svoju sabraću u rasejanju – gastarbajtere, na koje se katkad gleda sa toliko sumnjičavosti da pojedini među njima dobiju kompleks niže vrednosti umesto da se ponose što sa mnogo manje vremena za čitanje i pisanje dosežu visok umetnički nivo, poput naše spisateljice čije knjige objavljuju ugledni izdavači Alma i Argus. Uspesi u otežanim uslovima su neprikosnoveni dokaz talenta!

Istini za volju, većina dela milionera i estradnih zvezda vrede samo ad personem, po eho-efektu što ih je napisao neki milioner ili zvezda estrade, no to je istina u statističkom a ne u načelnom smislu. Mnogi koriste svoje bogatstvo i moć da bi stekli i imidž pisca i tako uvećali društveni ugled. Hiperprodukcija knjiga bila bi mnogo manja da nije ukinuta zakonska obaveza recenzije – nekad su za objavljivanje književnih dela bile obavezne najmanje dve stručne recenzije, danas ni jedna! Zato savesni pisci danas ne samo što temeljno rade na rukopisu već konsultuju i kritičare.

Pre no što ukažemo na aspekte Aleksandrinog romana koji po mišljenju pisca ovih redaka zaslužuju posebnu pažnju, podsetićemo čitaoce na značenje termina aspekt. Do Romana Ingardena imao je značenje ugla gledanja, vida (dominantne odlike) neke pojave, bitnog segmenta stvarnosti... Čuveni teoretičar je sve te odredbe sublimirao u pojam aspekta, a lansirao je i termin aspektualizacija. Podsetio nas je na elementarnu ali često zapretanu činjenicu da mi u umetničkom delu, recimo romanu, ne vidimo stvarnost po sebi već kako nam je u dotičnom delu predstavljena. Svaki pisac vidi, doživljava i predočava nam stvarnost iz svog opažajno-misaonog sklopa i vrednosnog opredeljenja. Ono što je Boalo rekao za stil: Stil je sam čovek , Ingarden je proširio na čitavo umetničko delo: Delo je aspektualizacija stvarnosti. Drugim rečima, mi vidimo svet posredno a ne direktno, vidimo ga okom i duhom umetnika; njegov aspekt ili opažajno-misaoni horizont je i naš.

Tokom i nakon čitanja romana Ivonin oproštaj dva utiska dominiraju: da živimo u dobu otuđenja i da se ljudska ličnost, umesto ka renesansnoj duhovnoj širini, sve bržim tempom svodi na usku specijalizaciju, koju su humanisti nazvali fah-idiotijom već sa razmahom industrijskog načina proizvodnje, sa prelaskom sa izrade celovitih stvari na izradu delova na pokretnoj traci, a to stanje je gotovo idilično prema sadašnjem.

Otuđenje je doseglo katastrofalne razmere – supružnici, poput Ivoninih roditelja Mate i Ivanke, su u neprestanoj čegrsti – majka neprestano gunđa, ne vredi što je otac staloženo i maksimalno trpeljivo biće. Glavni lik romana – Ivona, je čedno biće, ali iako je psihološki i karakterno profilisana da ovaploćuje i kontinuitet i diskontinuitet, i patrijarhalnu tradiciju i uzuse modernog života, ne biva srećna iako sreću zaslužuje svim svojim bićem: beskrajno je odana partneru i svakodnevno ga obasipa ljubavlju. Ako to iko treba da oberučke prihvati, to je umetnička duša, ali ovde se događa suprotno: on je ostavlja odlazeći zovom svoje muze talije – postaje  putujući pozorišni glumac. Rastanak nije izazvan nikakvom razmiricom, njihov odnos je gotovo idiličan, ali sudbina poziva kao unutarnje vokacije je sama po sebi razorna. Sam društveni život je tako organizovan da nije moguć suživot bitno različitih poziva ni kad ih ljubav spaja.

Ivona živi u osami, ophrvana tugom, sa sve manjom nadom da će ugledati svetlo na kraju tunela – da će jednog dana nastaviti srećan život sa Antonijem. No ako je to sudbina skromnih bića, u biblijskom smislu niščih duhom – Ivona je higijeničarka, logično bi bilo da akademskim građanima cvetaju ruže. Njen brat Miroslav je vrhunski matematičar, genije za algoritme, aksiome i teoreme, što u eri kompjuterizacije i digitalizacije treba da mu garantuje sreću, on iz početnog optimizma, preko tragikomike, dospeva u tragediju. Ne vredi genijalnost bez taktike prilagođavanja i podilaženja moćnicima, a moćnici su svi od fabričkih šefića do visoke državne hijerarhije. U stvarnom svetu poštenje i pamet koja nadilazi prosek su mane, a ne vrline. Sve više osujećivan u čistoti svoje motivacije i imaginacije, marginalizovan umesto da bude mozak i naučni stožer firme, mentalno popušta i dospeva u duševnu bolnicu.

U eri razuđenosti naučnih znanja i zvanja, umesto da autoritet nauke raste, sve više cveta sujeverje, vraćaju se u svakodnevicu vradžbine i bajanja. Ivonina majka unajmljuje vidovnjakinju gatalicu da joj vrati harmoniju u porodicu, da joj ozdravi sin i da joj se vrati ćerka iz Berlina, s kojom se zavadila u žučnom nastojanju da je odvoji od, po njenom sudu, nadobudnog samozvanog glumca. No dok su nekada gatalice bile autentične i same verovale u svoju magičnu moć, danas su to prevarantkinje, kao i njihova mreža saradnica. Ivankina tobožnja prijateljica Zumreta, koja joj je preporučila vidovnjakinju, uživa u šetnji kraj jezera sa ćerkom Aminom i budućim zetom, i neće čak ni da joj se na telefonski poziv odazove i pruži joj bar samo verbalnu podršku. Neće ni trenutak da posveti lakovernoj prostakuši, koja ne zaslužuje da joj oduzme ni minut od svog i ćerkinog uživanja. No da li su lukave i pokvarene duše doista srećne? – kao da se prećutno pita naša spisateljica, podrazumevajući njihovu nezasitost i bezobzirnu borbu da steknu što više, koja ih brže ili sporije iscrpljuje i dovodi do samouništenja.

Aleksandrin pogled na današnji svet je sumoran i pesimističan. Da bi ublažila gorak utisak svojih čitalaca, a možda i svoj lični, ona je prizvala na scenu antički dramski izum zvani deus ex machina. To je nagli zaokret u fabuli, priziv neočekivanog hepienda. Tako plemeniti stari pisac Bernhard unosi vedrinu u Ivoninu patnju i priziva u njenoj anđeoskoj duši oproštaj. Mada imenica u jednini, oproštaj je ovde dvoznačan. Oprostiti ne samo majci već i partneru: Po Vašim riječima zaključujem da je Vaš bivši mladić izuzetno nadaren umetnik. (...) Pustite ga da to ostvari! Tako ćete potvrditi svoju ljubav prema njemu."  No na ovu sugestiju bezgranične podrške voljenom biću, čak do odricanja od svoje sreće, pada senka Bernhardovog života. Tu naziremo i projekciju sopstvene ličnosti – zarad karijere ogrešio se o svoju savest. No oproštaj je sam po sebi plemenit čin i prevazilazi sve razloge i povode. Zato nije slučajno uključen u naslov romana.

Prostor ne dozvoljava da osvetlimo i ogranke fabule, kao što su reljefno i uverljivo opisani delikatni odnosi između braće Mate i Ivana i jetrva Ivanke i Ljubice.

*  * *

Otuđenje i odsustvo empatije Aleksandra nije motivisala samo socijalnom raslojenošću i društvenim nepravdama već i krivicom samih ljudi, podrazumevajući da bez obzira na sve uslovnosti, u kreiranju svog karaktera, pa i sudbine, u velikoj, možda čak presudnoj meri, učestvujemo i mi sami kao pojedinci. Drugim rečima, nisu samo drugi krivi za ono što nam se zbiva.

Naša spisateljica je sazdala roman velike životne uverljivosti. Mada su likovi saobraženi uskim granicama  poziva i obrazovanja, nisu profilisani samo prema svojoj dominantnoj osobini već višedimenzionalno. Naddeterminacija je u duhu modernog humanizma i kao poimanje geneze ličnosti i kao stvaralački kredo u izgradnji i profilisanju likova. Jednostavnije rečeno, mnogo šta učestvuje i u sudbini sveta i u našoj ličnoj sudbini, a u toj smeši uticaja se i mi lično pitamo, bar donekle i unekoliko.

Svesrdno preporučujem čitaocima roman Ivonin oproštaj, dramatičan i potresan; roman sa osobenim likovima i fabulom koja čitaoce pretvara u saučesnike.

Vitomir Teofilović