Сваке године се у аустријском граду Линцу одржава Фестивал европског филма crossingeurope.at. То је поред Ars Electronica www.ars.electronica.art – фестивала умјетности, технологије и друштва, један од најважнијих културних догађаја у Аустрији, а и шире. Ове године је због короне филмски фестивал одржан у јуну, а не у априлу као што је уобичајено. Велики број истакнутих филмских умјетника из цијеле Европе, као и велики број гледалаца због тога је посјетио главни град Горње Аустрије.

Као и прошлих година, тако и ове, у такмичарском дијелу били су присутни и филмови из бивших држава Југославије. Београдски редитељ Иван Икић, који је прије шест година за свој филм „Варвари“ (2014) добио главну награду, ове године је са својим новим филмом „Оаза“ (2019) био гост фестивала. Том приликом сам имала срећу да га упознам и добијем интервју за новине САН.

 

Господине Икићу, рођени сте у Београду 1982. године, гдје сте се и школовали, те завршили режију на Факултету драмских умјетности као најбољи студент. Да ли је ово признање играло улогу у Вашем животу и можда било разлог да се бавите овом професијом?

Не вјерујем да је то утицало на мој избор занимања, јер сам ту одлуку донио много раније. Те године кад сам дипломирао био сам изабран за најбољег студента генерације. Мој тадашњи рад је признат на факултету драмске умјетности, који је тад био установа нешто неконвенционалнијег типа. Не мислим да се на оваквим факултетима може говорити о штребању, то је више неки таленат, нешто што се види кроз филмове које правиш као студент, као и награде које добијаш.

Шта је утицало на Вашу одлуку да студирате режију?

Кад сам био клинац мој отац је имао VHS камеру, која је у то вријеме била ријеткост. Ја сам дијете из осамдесетих, па је та техника постала доступна и обичним грађанима тек кад сам кренуо у школу. Мој отац је њом снимао породичне догађаје, а кад сам порастао онда сам ја тјерао другу дјецу да играју испред камере. Снимао сам кадар по кадар, то је био чисто аналогни процес. Као дјечак обожавао сам филмове и знао гледати и до пет филмова дневно. У вријеме санкција Србији почело је приказивање старих филмова, јер других, нажалост, није било. Тада сам гледао филмове из педесетих и шездесетих година, попут Хичкока, Хауарда Хокса, Орсона Велса и других аутора, па сам развио љубав према црно-бијелом филму. У исто вријеме су били приказивани и домаћи филмови, па сам тако открио нашу кинематографију. Увијек сам стајао иза камере и никад нисам имао амбицију да будем глумац.

Снимили сте два играна филма – „Варвари“ и „Оаза“, те више кратких филмова. Изјавили сте да сматрате да је то мало.

То је мало када се упореди са неким другим ауторима који живе у другим земљама, или онима који су снимали у неком другом времену. Демократичност снимања филмова је доприњела да се сада филмови још дуже снимају него прије појаве дигиталне технологије. Све више људи снима филмове, али квалитет је, нажалост, остао исти, тј. није постао бољи. Заправо су филмови постали све мањи, у смислу да су им буџети мањи и дужина снимања краћа. И све у свему не остављају такву импресију какву су остављали филмови које памтимо из прошлости. Данас још само Холивуд може себи да допусти да снима велике филмове. Тржиште је презасићено и то је велики проблем.

Филмови говоре о људима на ивици друштва, на дну друштвене љествице. Протагонисти су насилни фудбалски навијачи у првом, и штићеници дома за омладину са посебним потребама у другом филму. Можете ли нам рећи нешто више о Вашем актуелном филму?

Кад сам снимао филм мање ме је интересовао тај социјални аспект. Мене је више интересовало да направим једну љубавну причу. То ме је занимало више од тога да освијетлим дио друштва који би иначе остао у мраку. Држала ме је та врло неконвенционална, трагична и необуздана љубавна прича. Мелодрама је нешто што је субверзивни жанр, зато што се околина противи некој љубави. Цијело друштво се противи, а веза успјева на овај или онај начин, или пак не успјева. Отворено је питање да ли је то у овом филму трагично или не. То ме је привукло овој причи, а социјални аспект је саставни дио те приче и он је неминован.

„Оаза“ је захтјеван филм и биоскопско искуство је најбољи начин гледања, јер у биоскопу људи имају времена да се посвете филму, а овом филму морате потпуно да се посветите. Нажалост, филм је на почетку приказан само онлајн, јер је корона пореметила приказивање уживо. И поред тога што тежина теме можда одбија, некако људи једни другима препоручују овај филм и он остаје у сећању и дуго након пројекције. Моје искуство је да филм пружа много више од оног што људи очекују.

Негдје сам прочитала да је то оаза усред емотивне пустиње свијета. Да ли је живот који у данашње вријеме живимо заиста емотивна пустиња?

Може да се каже и да је то оаза унутар свијета који жели да контролише њихова осећања, понашање и сл. Кад сам почео да правим филм, мени се допала та отвореност, та брутално емотивна непосредност. Ми смо у свијету у којем живимо изгубили могућност да на тај начин показујемо емоције и у том рационалном overthinking се оне губе и расипају, а ми остајемо некако празни. Филм је увијек широк појам и свако у њему нађе нешто за себе. Ако је све једноставно и лако се ишчита, онда нема потребе да се прави филм о томе. Ово свакако може да буде и терапија за нас који смо ту врсту емоција изгубили.

Први филм „Варвари“ је добио многобројне награде. Он је 2015. побиједио и на овом фестивалу. „Оаза“ је имала премијеру на филмском фестивалу у Венецији. Такође је награђиван од Загреба до Кине, добио је признања у Њемачкој, Скопљу итд. Можете ли нам речи нешто више о филму и колико Вам те награде значе и откуд толико награда за Ваше филмове?

Филм је снимљен 2019, а први пут приказан у Венецији у септембру прошле године. Био је на много фестивала до сада. Неки су, нажалост, и отказани због ситуације са короном. У Београду игра у биоскопима већ трећу недјељу. Премијера код нас је била на ФЕСТ-у, гдје је присуствовало око 700 људи и гдје је филм награђен. На премијери су били многи учесници и сви глумци. То је био посебно емотиван тренутак, јер су неки од њих прије тога у дому у Сремчици провели преко 14 мјесеци без изласка.

Наградама се не радујем због сујете, него ми је драго да те награде мотивишу људе да погледају филм. У данашње вријеме је тешко привући људе да гледају филм, поготово овакве садржине. Награде помогну да се скрене пажња, да се о филму више говори и да људи одлуче да га погледају. Све награде које је „Оаза“ добила  су доказ глумцима да су људи препознали то што су они радили. Они живе у затвореном свијету, њихове околности су потпуно другачије од наших. И сваки продор у спољни свијет, гдје неко може да чује за њих, или да их види, те да цијени њихов допринос и таленат, пуно их радује и пуно им значи.

У филму игра један од тренутно најпопуларнијих глумаца на простору бивше Југославије, Горан Богдан. Он и словеначка глумица Маруша Мајер играју особе које се, можда не на увијек лијеп начин, брину о здрављу штићеника. Како је он пристао на сарадњу с Вама и како је њему изгледао рад на овом филму?

Договорили смо се врло лако преко неких познанстава. Ја сам му изложио идеју, и он је био на располагању кад год и како год ми жељели да радимо. Заправо смо кратко преговарали и људи у дому су га одмах прихватили као да тамо ради. Он од првог дана снимања више није био филмска звијезда.

Када се ставите у позицију његоватеља, који имају слабо плаћен посао велике одговорности и никакве заслуге, а морате да одржите ред и успоставите да живот у дому без проблема тече и када гледате из те позиције, онда није тако црно како изгледа. Када бисмо и сами били у тој позицији, онда бисмо можда другачије судили. У филму је ријеч о институцији са много станара и ту нема времена да се све доводи у ред. А тај хумани аспект, наравно, постоји, јер је одговорност присутна. Ипак, особље није у могућности да замјени све што тим људима недостаје.

Филм је копродукција више држава - Србије, Босне и Херцеговине, Словеније, Холандије и Француске. Како долази до оваквих сарадњи?  Да ли једна држава са подручја бивше Југославије, финансијски гледано, уопште може да сними филм самостално?

За све нас је ситуација иста, јер је мало средстава која могу да се прикупе. Филмске копродукције нису лоше, али је тржиште још увијек подијељено. И поред тога што језик не представља баријеру, није дошло до озбиљније кохезије. Нажалост, не можемо да створимо ни заједничко тржиште у смислу дистрибуције. Сваки филм изнова мора да прави маркетинг и промоцију, у свакој држави посебно, на што одлази доста средстава. Ја мислим да без такве сарадње не можемо да опстанемо. Тај мали културни простор никоме у свијету ништа не значи. Нажалост, колико год су неки видјели шансу да у својој средини буду главни и најбољи, то не значи много за цијелу нашу културу и само је довело до даље провинцијализације наших народа. Прије рата смо имали кинематографију која је правила домаће филмове, који су у земљи били гледанији од америчких филмова. А сада у свакој од новонасталих држава не можете да добијете ни слот за домаћи филм, он је на маргини и сви се према њему односе као према рођаку којег нико не треба. Како смо дошли до тога, треба сви о томе да размишљамо. Иако наши филмови добијају награде, не постоји идентитет нити једне кинематографије из бивших држава, а изгубили смо и домаће тржиште. То је болно за све нас. Не може се публика одгајати само на нечему што тржиште нуди, јер би онда сви гледали само америчке филмове.

Управо ме то интересује. Каква је будућност филма и фестивала? Да ли ће иинтернет платформе, као Нетфликс (Netflix), Амазон и други преузети примат у снимању филмова. Колико у таквим условима друге продукције уопште могу да опстану?

Они свакако имају средства да то преузму, али питање је колико дуго ће то трајати. Ви кад производите у кратком времену толику количину садржаја неминовно долази до засићења, до потрошње материјала. Не постоји могућност да се континуирано производи са истим квалитетом. Видимо да је код серија свака сезона све слабија и гледаност мања. То је њихов проблем, а не наш. Нас треба да брине како да наша култура остане препознатљива и видљива у свему томе. Бојим се да ћемо у том рату са платформама ми још више да страдамо, јер ћемо гледати садржај на туђим језицима и преузети туђи животни стил, који онда постаје дио наше културе. Снимаће се све мање филмова и њихово значење ће бити маргиналније. Филм је једно колетерално страдање, које најдуже траје, гледано у односу на друге ствари са наших простора. Мислим да су друге гране културе попут књижевности још више страдале.

Да ли желите да поручите нешто нашим канадским читаоцима?

Филм „Оаза“ је већ приказан онлajн на фестивалу у Монтреалу, али не знам колико људи је успјело да га види. Ако неки од наших филмова те године буду у селекцији, онда се могу погледати и у Канади. Торонто фестивал, један од највећих сјеверноамеричких фестивала, некако je до сада избјегавао филмове са наших простора. Мислим да наша емиграција треба да искористи своје могућности како би што више наших филмова било виђено у Канади.

Најљепша хвала за интервју и много успјеха на фестивалу!

 

Linc, 2021

Copyright © 2021: Aleksandra Sana Zubić