Vitomir Teofilović 

SVET NAM (NI)JE DOM 

Kao i u ro­ma­nu pr­ven­cu, i ov­de je pa­žnja Alek­san­dre Zu­bić po­sve­će­na rub­nim slo­je­vi­ma dru­štva, svi­ma u obu-hva­tu set­nog fi­lo­zof­skog is­ka­za „svet nam ni­je dom“. Upo-tre­ba pre­zen­ta u ovom slu­ča­ju ni­je iz op­ti­mi­stič­kog li­ne­ar-nog ni­za pro­šlost, sa­da­šnjost, bu­duć­nost, u ko­me je sa­daš-njost, ma ka­ko muč­na i te­gob­na, sa­mo pre­dah na pu­tu iz­me­đu mit­ske ta­me pro­šlo­sti i sve­tle bu­duć­no­sti. U ro­ma­nu „Lje­po­ta ta­me“ sa­da ni­je sa­mo usme­ni si­no­nim za tre­nut­nu sa­da­šnjost, ono je, glav­ni­nom svog zna­če­nja, vre­me sa po­ra­znom pe­si­mi­stič­kom ko­no­ta­ci­jom: traj­no sa­da­šnje sta­nje. Iako to vre­me ni­je sta­tič­ko u do­slov­nom smi­slu, ni­je vre­me pra­zni­ne i ne-zbi­va­nja, ono je bez per­spek­ti­ve, ova­plo­će­nje du­ha iner­ci­je. Nje­go­va di­na­mi­ka – ono što ob­u­hva­ta­mo poj­mo­vi­ma rad­nje ili li­te­rar­nog zbi­va­nja – ov­de je u zna­ku rđa­ve bes­ko­nač­no­sti.

Spi­sa­te­lji­ca ni­je do­pu­sti­la da se ta rđa­va bes­ko­nač­nost ili več­no po­na­vlja­nje istog pre­li­je ni na li­ko­ve ni na či­ta­o­ce. Pr­vi su ak­tiv­ni u ži­vo­tu, na­sto­je da bu­du su­bjek­ti; dru­gi pre­po­zna­ju taj ak­ti­vi­zam i za po­ra­zni dru­štve­ni sta­tus ukle­tih ima­ju ši­ro­ko raz­u­me­va­nje – ne vi­de u nji­ma sa­mo  gu­bit­nič­ki men­ta­li­tet i ne­po­ve­re­nje u se­be, već (i) oso­be sa ka­rak­ter­nim od­li­ka­ma, sa iden­ti­te­tom i in­te­gri­te­tom, ka­ko se to zvuč­nim re­či­ma kr­sti. Ko­no­ta­ci­ja poj­ma ni­žih dru­štve­nih slo­je­va ov­de je sa­mo u zna­ku/dvo­zna­ku hi­je­rar­hi­je mo­ći i ras­po­la­ga­nja ma­te­ri­jal­nim bo­gat­stvi­ma. No, va­žno je is­ta­ći i Alek­san­dri­nu knji­žev­nu zre­lost i ume­će pro­fi­li­sa­nja li­ko­va. Spi­sa­te­lji­ca ni­je upa­la u zam­ku sen­ti­men­ta, če­stu u de­li­ma po­sve­će­nim si­ro­ti­nji. To je zam­ka op­šteg sa­pat­ni­štva, vi­đe­nja li­ko­va is­klju­či­vo kao bes­po­moć­nih žr­ta­va ne­iz­be­žnog fa­tu­ma. Ov­de li­ko­vi ni­su va­ja­ni u za­no­su ro­man­ti­ke već re­a­li­stič­ki. Ni­su ogr­nu­ti aurom ne­vi­no­sti već to­pli­nom raz­u­me­va­nja nji­ho­vih ne­vo­lja i ljud­skih sla­bo­sti.  

Sva zbi­ti­ja u ro­ma­nu su i kon­tek­stu­al­no i psi­ho­lo­ški uver­lji­vo mo­ti­vi­sa­na. Ta­ko­zva­ni po­lu­svet ni­je u ro­ma­nu vi­đen sa­mo kao iz­nu­tra manj­kav, kao ka­rak­ter­no fa­li­čan; na­pro­tiv, u svim li­ko­vi­ma ne­iz­o­stav­no, kod ne­kog vi­še kod ne­kog ma­nje, pre­po­zna­je­mo i zra­če­nje to­plih ose­ća­nja i sta­me­na ka­rak­ter­na upo­ri­šta. Po­sred­no, iz­me­đu re­do­va, što je pra­vi na­čin umet­nič­kog sli­ka­nja stvar­no­sti, glav­ni kri­vac ne­ve­se­log dru­štve­nog sta­nja kao za­jed­nič­kog okvi­ra či­ta­vog dru­štva pre­po­zna­je se u kro­ja­či­ma svih na­ših sud­bi­na, u po­li­ti­ča­ri­ma i dru­gim moć­ni­ci­ma, od lo­kal­nih i dr­žav­nih do glo­bal­nih.

Spi­sa­te­lji­ca je ima­la uto­li­ko te­ži i de­li­kat­ni­ji za­da­tak za­u­zi­ma­nja objek­tiv­ne tač­ke gle­di­šta, tra­že­nja pra­ve sra­zme­re iz­me­đu od­go­vor­no­sti po­je­di­na­ca kao gra­đa­na i otu­đe­nih po­li­tič­kih ak­te­ra, što je ma­kro-okvir svih to­ko­va ro­ma­na Austri­ja, ze­mlja ko­ju či­tav svet sma­tra uzor­nom, naj­bli­žoj me­ta­fo­ri: svet je naš dom. Uver­lji­vo­šću zbi­va­nja, za­vi­sno­šću lič­nih sud­bi­na od dru­štve­ne struk­tu­re i ras­po­de­le mo­ći, Alek­san­dra je po­ka­za­la da se u ko­nač­nom is­ho­du, ka­ko za sva­ko­dnev­nu eg­zi­sten­ci­ju ta­ko i za do­sto­jan­stvo ži­vo­ta, dr­ža­ve i gra­do­vi raz­li­ku­ju sa­mo u ni­jan­sa­ma, da su raz­li­ke iz­me­đu go­re i do­le dra­stič­ne i po­gub­ne i u za­o­sta­lim i u raz­vi­je­nim dr­ža­va­ma. Ako je ta­kvo sta­nje i u uzor­noj Austri­ji, on­da nje­na knji­žev­na isti­na ima pla­ne­tar­ni do­seg.

Isti­ni za vo­lju, u glav­nom fo­ku­su ro­ma­na su aut­saj­de­ri, glav­na ju­na­ki­nja ro­ma­na – Ta­nja – ile­gal­ni je, zva­nič­no ne­po­sto­je­ći ži­telj gra­da. To je kaf­ki­jan­ski dru­štve­ni sta­tus – po­sto­jiš a ne po­sto­jiš! Ta­nji­na sud­bi­na još je po­ra­zni­ja i od kaf­ki­jan­ske su­bli­ma­ci­je ni­što­sti i nig­di­ne. Ru­ski mi­sli­o­ci 19. ve­ka ot­kri­li su taj ose­ćaj na sa­moj gra­ni­ci men­tal­ne iz­dr­žlji­vo­sti i da­li mu ime ko­je već sa­mo po se­bi ima po­tre­snu, tra­gič­nu ko­no­ta­ci­ju – bes­po­čve­nost (ne­u­ko­re­nje­nost). Do­volj­no je da ovaj po­jam za­mi­sli­mo na ele­men­ta­ran na­čin, u sve­tu bo­ta­ni­ke, oda­kle po­ti­če: za­mi­sli­mo dr­vo bez ko­re­na! To ne­po­sto­ja­nje ele­men­tar­nog ute­me­lje­nja u bi­ću dru­štva pri­zva­lo je, u slič­no vre­me u is­toj sre­di­ni, i kraj­nje sro­dan po­jam, po­jam ko­ji u istom bi­ću pre­me­šta sve­tlost pat­nje od spolj­ne nig­di­ne ka unu­tar­njoj ni­što­sti: li­šnij če­lo­vek (su­vi­šni čo­vek).

Kao i dru­gim ži­vim bi­ći­ma, ni su­vi­šnim lju­di­ma ni­je dat va­ku­um kao pri­pa­da­ju­ći pro­stor ne-eg­zi­sten­ci­je. Ne­po­sto­ja­nje bez­va­zdu­šnog pro­sto­ra pri­nu­đu­je sva bi­ća na ka­kav-ta­kav (su)ži­vot u stvar­nom, eg­zi­sten­ci­jal­nom pro­sto­ru, što da­je ana­lo­gan od­nos i nji­ho­vom bi­ti­sa­nju. Rub­ni lju­di ni­su bes­te­le­sna bi­ća an­tič­kog Ha­da, oni su pu­no­krv­na bi­ća, spo­sob­ni da vo­le ili mr­ze, za so­li­dar­nost ili ne­slo­gu, za is­po­moć ili sa­pli­ta­nje... Ta­kav, prak­tič­no neo­gra­ni­čen ras­pon u ob­li­ko­va­nju li­ko­va svog ro­ma­na, omo­gu­ći­lo je spi­sa­te­lji­ci raz­u­đe­nu rad­nju, sa vi­še pa­ra­lel­nih i ukr­šte­nih to­ko­va, što je, mre­žom  su­sre­ta i su­da­ra srod­nih i su­prot­nih ka­rak­te­ra, omo­gu­ći­lo raz­ne od­no­se i iz­ne­dri­lo uz­bu­dlji­vu knji­gu, vred­nu naj­ši­re či­ta­lač­ke pa­žnje.  

 Mo­der­na kri­ti­ka osu­đu­je pre­pri­ča­va­nje jer uma­nju­je či­ta­lač­ku zna­ti­že­lju, ali po­men ne­kih bit­nih va­le­ra knji­ge, kao što su bo­gat­stvo li­ko­va i raz­u­đe­nost rad­nje, dra­ma­ti­čan ras­ko­rak iz­me­đu vi­so­kih po­ten­ci­ja­la i ubo­ge eg­zi­sten­ci­je glav­nih ju­na­ka, ras­pon ono­ga što sa­nja­ju i šta im se zbi­va, mo­gu i tre­ba da pod­stak­nu či­ta­lač­ku mo­ti­va­ci­ju.

Sto­žer­ni lik ro­ma­na je de­voj­ka Ta­nja, či­ja po­tre­sna sud­bi­na pri­vla­či pa­žnju ne sa­mo či­ta­la­ca već i ve­ći­ne osta­lih li­ko­va. Od pri­vlač­ne sta­si­te de­voj­ke, sud­bi­nom ko­ja ne ret­ko pra­ti pro­fe­si­ju či­sta­či­ce – ne­pre­sta­nu iz­lo­že­nost na­le­ti­ma istin­skog i pse­u­do-udva­ra­nja – ova uzor­na oso­ba, kroz is­kre­nu pre­da­nost zu­ba­ru Ju­ri­ju naj­pre uz­le­će u pro­sto­re sre­će, ali pro­za sva­ko­dne­vi­ce ubr­zo, kao na­glo bu­đe­nje iz ro­man­tič­nog sna, ba­ca u bla­to ovu zve­zda­nu ro­man­su: ugled­ni le­kar ni­je ni­kad ni kra­jič­kom sve­sti i sa­ve­sti po­i­mao smi­sao i pu­no­ću ži­vo­ta u zna­ku is­kre­ne lju­ba­vi. Iako mu je taj san leb­deo tik pred oči­ma, sa­mo da is­pru­ži ru­ke, ni na um mu ni­je pa­da­lo da ga uz­be­re, jer u pi­ta­nju je oso­ba ni­skog dru­štve­nog po­re­kla. Ta­kve oso­be su sa­mo us­put­no za­do­volj­stvo, po­put mi­ri­sa cve­ća ili uku­sa pi­va u bir­ti­ji. Ta­man po­sla (ne daj Bo­že, ni­kad ni po­mi­slio!) da bi ne­ka ta­kva že­na mo­gla da po­ti­sne že­nu ugled­nog po­re­kla i vred­nog imet­ka, ma­kar joj sva sva­ko­dne­vi­ca bi­la u zna­ku si­vi­la i ma­kar je i naj­bo­lje po­ma­de i sva dru­ga estet­sko-zdrav­stve­na po­ma­ga­la sa­mo po­ru­žnja­va­la i po­sta­re­va­la ume­sto da je ulep­ša­va­ju i pod­mla­đu­ju. Ni­je sa­mo u pi­ta­nju bo­gat­stvo, bio bi na me­ti i le­ka­rev ugled u čar­ši­ji, a bič čar­ši­je ne­ma prem­ca! „Lju­bav je pro­la­zna“, od­je­ku­je sve gla­sni­ji re­fren u mo­no­to­noj me­lo­di­ji sva­ko­dne­vi­ce. To je u ro­ma­nu upe­ča­tlji­vo do­ča­ra­no, sup­stan­ci­jal­no uver­lji­vo, umet­nič­ki i psi­ho­lo­ški iz­ra­že­no re­ljef­no i na sup­ti­lan na­čin. Mi naj­pre vi­di­mo pred so­bom pra­vu lju­bav­nu ro­man­su, obo­stra­no is­kre­nu i du­bo­ku. Po­ste­pe­no uvi­đa­mo da dok­tor Ju­rij pre­te­ra­no mo­tri na oko­li­nu, da ne bi i naj­ma­nji trag upu­ći­vao na nji­ho­vu in­ti­mu – čak su uvek odvo­je­no iz­la­zi­li iz zgra­de... Po­tom uvi­đa­mo da ta oba­zri­vost do­se­že pa­to­lo­ške raz­me­re – ako ne­ma uslo­va za sto­po­stot­nu dis­kre­ci­ju, lju­bav­ni sa­stan­ci se mo­gu od­lo­ži­ti na me­se­ce, na sto­ti­nu da­na. Za­to nas ne iz­ne­na­đu­je pre­vi­še nji­hov raz­laz. On je u jed­nom bi­ću, u či­stoj Ta­nji­noj du­ši, od­jek­nuo kao udar gro­ma iz ve­dra ne­ba, dok je u du­ši Ju­ri­ja to bio ta­ko ma­le­ni ti­traj da ni­je bio do­vo­ljan da pri­zo­ve ni te­le­fon­sko „zbo­gom“. A da ne bi ni u vas­ko­li­koj bu­duć­no­sti pri­zva­li is­ku­še­nje, i sa­mo Ta­nji­no ime u tre­nu se bri­še iz mo­bil­nog te­le­fo­na! Raz­u­me se, ovaj pre­kid „za­u­vek“ bio bi i psi­ho­lo­ški i li­te­rar­no ne­u­be­dljiv da ni­je po­sre­do­van („ni­šta se ne do­ga­đa tek ona­ko!“). To po­sre­do­va­nje je iz­ne­nad­na bo­lest, pad u de­pre­si­ju le­ka­re­ve su­pru­ge, de­pre­si­je pri­zva­ne upra­vo sum­njom u su­pru­go­vu ver­nost. Na­vod­na ne­žnost pre­ma su­pru­zi, ko­ju je go­di­na­ma in­tim­no za­po­sta­vljao, na­pre­čac mu je pro­bu­di­la sa­vest i pro­iz­ve­la ras­kid sa Ta­njom kao da mu je ra­di­la o gla­vi a ne da ga je iskre­no vo­le­la!           

Ova lo­ve story je ov­de ši­re osve­tlje­na ne sa­mo za­to što spa­da u ži­žna čvo­ri­šta ro­ma­na već što ema­ni­ra sna­gu i ube­dlji­vost od­no­sa iz­me­đu gor­njeg i do­njeg sve­ta – ne­ma baj­ki u stvar­nom ži­vo­tu: mo­gu i oni do­le da do­seg­nu gor­nje pro­sto­re, ako im pri­ro­da i sud­bi­na, lič­nom le­po­tom ili „sreć­nim“ sti­ca­jem okol­no­sti, to omo­gu­ći, ali sa­mo kao eg­zo­tič­no vo­će ili ret­ka pti­ca, kao za­čin ili slat­kiš, ni­kad kao ino­ko­sno ljud­sko bi­će. Re­če­no je­zi­kom an­ga­žo­va­nog pi­sca, a Alek­san­dra je to i pr­vom i dru­gom knji­gom, mo­gu i bi­ća od­o­zdo da se vi­nu uvis, ali sa­mo kao objek­ti, ni­kad kao su­bjek­ti.

Zle­hu­da sud­bi­na lju­di „sa mar­gi­ne“, „na ru­bu eg­zi­sten­ci­je“, „sve­ta iz (po­lu)ta­me“, „ar­mi­je ne­volj­ni­ka“, „sve­ta ubo­gih“ – ka­ko ih sve ne na­zi­va­mo, a kra­si ih još si­ja­set ime­na – ne li­ša­va ova bi­ća istin­ske lju­ba­vi i is­kre­ne sa­pat­nje. Te bla­go­de­ti ni­ču i ra­stu iz nji­ho­vog me­đu­sob­nog op­šte­nja i raz­u­me­va­nja. Dir­lji­va je, go­to­vo ro­di­telj­ska, lju­bav iz­me­đu Rom­ki­nje „Ma­me Hu­a­ni­te“ i Ta­nje. Uzor­ne su i iskre­nost i ose­ća­nje so­li­dar­no­sti iz­me­đu Ta­nje i Na­ne; Ta­nji­na sva­ko­dnev­na is­po­moć Dra­ga­ni, Gre­ti­na po­sve­će­nost dru­gi­ma, bla­go­rod­na pri­ro­da sle­pog Her­ma­na. Na­zi­re­mo li pre­ćut­nu pa­ra­le­lu ovom sim­fo­nij­skom sa­gla­sju ljud­sko­sti? Ne pre­o­vla­đu­ju li u gor­njim slo­je­vi­ma dru­štva su­ko­bi in­te­re­sa i bez­ob­zir­no ri­val­stvo, se­bič­na gram­zi­vost?

Ro­man nas uvo­di u ne­ki sa­svim dru­gi, pa­ra­lel­ni svet. I ta­mo gde smo oče­ki­va­li raz­boj­ni­štvo, kao od si­lo­va­te­lja Ne­na­da, ot­kri­va­mo u du­bi­ni nje­go­vog bi­ća ose­ćaj­nu lič­nost, pri­mi­tiv­nog i po­sr­nu­log, ali ne bez­na­de­žnog ka­rak­te­ra. Evo­lu­ci­ja nje­go­ve ose­ćaj­no­sti do­se­že ras­pon od su­to­na do ze­ni­ta: iskre­no za­pro­si že­nu ko­ju je si­lo­vao, to­li­ko za­di­vljen njo­me da je vi­di kroz ru­ži­ča­ste na­o­ča­re baj­ke, nju kao prin­ce­zu, se­be kao pro­sja­ka. Čak i „Cr­ni“, sa na­dim­kom ko­ji ni­je ni­kao sa­mo iz bo­je nje­go­ve ko­že već i iz pro­fi­la nje­go­vog ka­rak­te­ra i pre­ke na­ra­vi, po­ka­zu­je iz­ve­snu to­pli­nu ose­ća­nja i od­go­vor­no­sti pre­ma dru­gi­ma.

Ljud­skost ovih bi­ća sa dna dru­štva ne iz­ra­ža­va se sa­mo kroz me­đu­sob­nu so­li­dar­nost, pre­vas­hod­no se is­po­lja­va kao lju­bav pre­ma bli­žnji­ma, pre­ma de­ci ili ro­di­te­lji­ma. Že­ne iz ovog po­lu­sve­ta ne ba­ve se naj­sta­ri­jim za­na­tom mo­ti­vi­sa­ne neo­do­lji­vom la­ko­ćom po­sto­ja­nja, ka­ko bi to re­kao ču­ve­ni če­ški pi­sac; to ni­je do­bro­volj­ni iz­bor i ži­vot­ni cilj već iz nu­žde, u na­di da je nji­ho­va ukle­tost sa­mo pri­vre­me­na i sred­stvo za ne­ki vi­ši cilj – bi­lo da nov­cem po­mog­nu bli­žnji­ma, bi­lo da se­bi omo­gu­će ško­lo­va­nje i bo­lju bu­duć­nost. Po­tre­sna je u tom po­gle­du sud­bi­na Ma­me Hu­a­ni­te – ćer­ki, ko­ja je osta­la u za­vi­ča­ju i ko­ja zna sa­mo da maj­ka „ra­di“ u ino­stran­stvu, obez­be­di­la je stu­di­ra­nje me­di­ci­ne. „Šta bo­lje mo­že maj­ka de­te­tu da po­že­li?!“ – re­tor­ski se sa osme­hom pi­ta.

* * *

Ro­man „Lje­po­ta ta­me“ spa­da u ne­pre­gle­dan i ne­pre­sta­no ras­tu­ći kor­pus an­ga­žo­va­ne umet­no­sti. Va­žno je is­ta­ći da pri­mat mo­ral­nog na­če­la ni­je ov­de, kao što je slu­čaj kod pi­sa­ca či­sta sr­ca a ne­str­plji­ve du­še, sta­vio u za­se­nak spi­sa­telj­ski dar. Ta­ko se umet­nič­ko šti­vo sta­vlja u slu­žbu ide­o­lo­ške ili po­li­tič­ke po­ru­ke. Na­pro­tiv, ro­man pred na­ma go­vo­ri či­stim knji­žev­nim je­zi­kom. Sa oso­be­nim li­ko­vi­ma i raz­u­đe­nom fa­bu­lom, sa spe­ci­fič­nom at­mos­fe­rom, sa smi­slom za di­ja­log i in­tro­spek­ci­ju, ro­man za­slu­žu­je pu­nu či­ta­lač­ku pa­žnju. Sna­žan kon­trast iz­me­đu sve­ta go­re i sve­ta do­le ova knji­ga do­ča­ra­va oso­be­nom po­e­ti­kom: ona ne sli­ka gor­nje slo­je­ve dru­štva već sa­mo do­nje. Gor­nji se sa­mo na­zi­ru iz vi­zu­re do­njih. Ono što je li­te­rar­no po­seb­no vred­no je uver­lji­va i ži­vo­pi­sna sli­ka spe­ci­fič­no­sti do­njeg sve­ta. Iako u mre­ži iste vla­sti kao i dru­gi, od dr­žav­ne do glo­bal­ne, ovaj svet ži­vi pre­vas­hod­no po svo­jim uzu­si­ma. To je svet ko­ji ima svo­je obi­ča­je i nor­me, svoj je­zik i stil, svo­ju lek­si­ku i sin­tak­su... Pred na­ma je do­i­sta oso­be­na lje­po­ta ta­me, me­ta­fo­ra ko­ja na po­tre­san na­čin sa­ži­ma te­go­bu ži­vo­ta i le­po­tu du­še.  

Za­ni­mlji­vo je da me­đu li­ko­vi­ma ne­ma kri­mi­na­la­ca – lo­po­va i ubi­ca. Oni se u ro­ma­nu na­zi­ru i pod­ra­zu­me­va­ju kao po­se­ban svet. Tu po­seb­nost na­slu­ću­je­mo kao sve­sno od­ri­ca­nje od re­da i za­ko­na, kao sa­mo­svest iz­nad svih nor­mi i vred­no­sti. Lju­bav i so­li­dar­nost sa­mo bi sla­bi­le nje­go­vu ko­he­zi­ju i bru­tal­nu sna­gu. Za taj i ta­kav svet ro­man­si­jer­ka ne­ma raz­u­me­va­nja ni že­lju da ih li­te­rar­no ob­ra­đu­je. Iz­me­đu re­do­va, me­đu­tim, na­zi­re­mo da svet kri­mi­na­la i zla sva­ko­je­ga vi­še obi­ta­va go­re ne­go do­le, bez ob­zi­ra da li je du­šu ku­pio ili je pro­dao.    

Va­žno je is­ta­ći da ro­man­si­jer­ka ne sa­mo što nam ne pre­do­ča­va već nam i ne su­ge­ri­še sra­zme­ru iz­me­đu tih de­lo­va dru­štva, čak ni ja­snu gra­ni­cu. Li­mes iz­me­đu ovih sve­to­va je to­li­ki da ve­ći­na nas ni­je si­gur­na gde pri­pa­da, svi oni ko­ji ži­ve u pa­si­vi a ne po na­lo­zi­ma se­be kao su­bjek­ta, po na­lo­zi­ma svog sr­ca i uma. Je­di­no ja­sno uvi­đa­mo da do­nji svet ni­je ma­lo­bro­jan, kao što su­ge­ri­šu me­ta­fo­rič­ni epi­te­ti rub­ni, mar­gi­nal­ni, do­nji; na­pro­tiv, mi­li­on­ski je i ne­za­u­sta­vlji­vo ra­ste. Ovo je je­di­na raz­li­ka iz­me­đu pi­sca ovih re­da­ka i ro­man­si­jer­ke – pi­sac po­go­vo­ra je op­ti­mi­sta i sma­tra da je bes­kuć­ni­ka i svih dru­gih ne­volj­ni­ka sra­zmer­no sve ma­nje a ne sve vi­še. No, to je či­sto lič­na raz­li­ka. Kod oba ova po­gle­da na svet ni­je spor­no da je ne­volj­ni­ka pre­mno­go i da to po­ra­zno i sa sta­no­vi­šta re­al­nih mo­guć­no­sti da­na­šnjeg sve­ta neo­pro­sti­vo sta­nje ni­kog sve­snog i sa­ve­snog ne sme da osta­vi rav­no­du­šnim i pa­siv­nim, kao što ne sme­mo fa­ta­li­stič­ki bes­po­moć­no da po­i­ma­mo ni ču­ve­ni Ni­če­ov afo­ri­zam, ko­ji zvu­či kao mo­to ovog ro­ma­na: „Pu­sti­nja ra­ste.“