Vitomir Teofilović 

U DUHU MORALNOG ANGAŽMANA

Kratki roman Ni koraka nazad mlade spisateljice Aleksandre Zubić, neprestanim prožimanjem čulnokonkretnog, kao osnovnog gradiva umenosti, i misaonog, građe nauke i ukupne racionalne vizije sveta, priziva nam u sećanje klasike angažovane književnosti, egzistencijaliste Sartra i

Kamija, čija dela oličavaju upravo taj preplet – prožimanje literarnog u užem smislu (likova, radnje, opisa…) i racionalnog diskursa, pre svega filosofije i sociologije, ali i ukupnog konglomerata humanističke misli. Hamletovski rečeno, stanje sveta je toliko iščašeno iz zgloba smisla i vrednosti da ne možemo, to jest ne bi trebalo, ako smo iole humana i samosvesna bića, da budemo ležerni i bezbrižni bez obzira ko smo i šta smo, čime se bavimo, šta trenutno radimo… Zato se naša spisateljica opredelila za dramaturgiju kontrasta – suočila je simbol najveće opuštenosti: odmor, letovanje na moru, i kritički pogled na današnji svet, ogrezao u haos i krah sistema vrednosti.

Poput pomenutih velikih preteča, i Aleksandra Zubić je stalno imala na umu da su prepleti ove vrste vrlo zahtevni i literarno vrlo delikatni. Piscu neprestano preti opasnost da naruši ravnotežu – da “zaboravi na likove” i prepusti se apstraktnom umovanju o svetu i životu. Tako široka, bolje reći sveobuhvatna tema, lako preuzme primat i stavi u zagrade, kao usputne pojedinosti, sve ostalo. Naša spisateljica je uspešno odolevala tom velikom iskušenju i čuvala ravnotežu između slike i tumačenja, priče i pouke. 

U odabiru toposa za nesputanu emanaciju logosa – da se izrazimo filosofskim žargonom – spisateljica je bila srećne ruke: teško je naći rečitiji kontrast od kolevke civilizacije i društvenog procvata antičke Grčke, s jedne strane, i egzistencijalne bede i života u haosu današnjeg sveta, s druge strane. Vrhunsko u ovom suočavanju suprotnih vizura je što je ono dato u dvostrukom preseku, spoljnom – kroz odnos današnje Grčke prema svetu, i unutarnjem – savremena Grčka je sučeljena sa samom sobom u ogromnom vremenskom luku od dvadeset pet vekova!

Kao što se iz rečenog već nazire, radnja romana se odvija na toplim obalama Grčke. Literarni likovi, međutim, ne uživaju podjednako na lekovitim talasima i blagoj mediteranskoj klimi. Dok se jedan od glavnih likova u romanu, bankovni službenik, koga spisateljica kafkijanski imenuje zamenicom On, prepušta opuštanju i čulnom uživanju, njegovoj prijateljici Eni neprestano je i na umu i u duši osećaj pripadnosti ljudskom društvu u celini. Nju ni magija mora i sunca ne odvaja od najvećih tema – smisla života, sudbine svog i ljudskog roda u celini… Zato su, iako medjusobno najbliži, On i Ena daleko od morske idile: dva tela sa jednim srcem i dušom. Među njima jaz je sve veći, dramska napetost raste, prerasta u razlaz. Naša spisateljica je, međutim,  svesna da su u životu retki razlazi “iz čista mira”, makar koliko dvoje naoko bliskih bili suštinski daleki I različiti. Zato se i u životu i u umetnosti pojavljuje medijacija, takozvani treći ugao trougla. Ovde je ta uloga dodeljena simpatičnom mladiću Alekseju, političkom aktivisti u izvornom smislu tog pojma – daleko od kalkulantskih tipova političkih aktivista koji danas preovlađuju u svetu, suprotnost 

od onih kojima je to rutinska rabota poput bilo kog drugog posla. Aleksej je lučonoša u opštem mraku, učesnik misije najšireg spektra: od prosvetitelja do revolucionara, od plemenitog tumača rostanovske ambicije (ko smo, šta smo, kuda idemo) do predvodnika borbe ne za bolje sutra već za bolje danas, ovde i sada. Jer, po njemu i ideologiji pokreta kome pripada, reč je o jednoj istoj borbi – borba za svoj narod ujedno je i borba za čitavo čovečanstvo. To je ideal koji 

u duši nosi i Ena – podstaknuta poznanstvom sa Aleksejom, svoju žudnju za boljim svetom i sama pretače u konkretnu akciju. Poput Alekseja, i sama je ozarena aurom neposredne promene zla u dobro i haosa u logos, moralnim nalogom sažetim u geslo: ako ne sada, kada; ako ne ovde, gde?! Svako odlaganje je nehumano i može biti pogubno! Revolucionarni nalog za društvenom promenom uzdiže se do kantovskog moralnog imperativa, koji ne priznaje nikakve orijentire osim moralnog zakona u sebi i zvezdanog neba nad nama.

Otuda i indikativan naziv romana, poruka i značenjska vertikala, revolucionarna krilatica Ni koraka nazad!

Prosedei ove literarne usmerenosti neminovno iziskuju esejizam – ne mogu se značajne ideje o preobražaju društva iskazivati samo posrednim putem, ćaskanjem na plaži ili u šetnji gradskim ulicama, kao ni za obedom u restoranu.

Neminovni su esejistički pasaži kao specifični žanrovski toposi, bar kao oaze u moru peska svakodnevne konvezacije. Važno je da esejistički izleti ne zapostave čisto literarnu supstancu (likove, radnju, opise pejzaža…). Naša spisateljica je ne samo toga bila svesna već je i esejistički diskurs stavljala u funkciju vajanja likova i atmosfere. Time se, možda i nesvesno, spisateljskom intuicijom, uključila u noviju poetičku tradiciju, u praksu ravnopravnog uključenja racionalnog diskursa u tkivo umetničkog govora, u brisanje razlike između nekad gotovo manihejske podvojenosti između “čisto” književnog i “čisto” filosofskog stila, odnosno umetničkog i racionalnog diskursa. Možda će čitaocima koje ne zanima politika neki od esejističkih pasaža i ideoloških dijaloga izgledati malo razvučenim, ali Zubićeva je svoj roman svesno pisala za određenu ciljnu grupu – za one čitaoce kojima nije svejedno u kakvom svetu žive i koji žele, i čine koliko mogu, da svet bude bolji i pravičniji. U tom kontekstu svi esejistički pasaži su (i) književno funkcionalni, računajući i najduži među njima, traktat o boginji Atini, koji je kulturološko-politička spona između Atine nekad, kao kolevke svetskog napretka, i sveta danas, sa izgubljenom perspektivom i sistemom vrednosti. To je ujedno i osoben prilog debati koja traje već vekovima – odnosu muškog i ženskog načela u poimanju sveta i njegovom mogućem preobražaju nabolje.    

Razume se, svaka struktura mora da vodi računa o odnosu delova i celine. Ovde je to (u)činjeno sa merom, da se raznorodni diskursi suviše ne razdvoje i ne udalje, da ostanu prirodni delovi iste celine.

Evo kako je suptilnim detaljima to činila naša spisateljica.

Ne krijući svoju naklonost prema levičarskom (revolucionarnom) opredeljenju u odnosu na građansku opciju delovanja kroz institucije sistema, spisateljica nije likove vajala po istoj vrednosnoj osi, što je opšta praksa radikalnih političkih opcija. Naprotiv, njeni likovi ne samo što nisu idilični tipovi napredn(ij)e političke opcije već su, da se izrazimo terminom teoretičara umetnosti Velflina, reljefni, trodimenzionalni, životni. Njih politička naprednost ne uzdiže automatski nad pristalicama suprotne politike. Naprotiv, iako je svim srcem i dušom na strani Ene, spisateljica uviđa i otvoreno govori i o njenoj izrazitoj nestrpljivosti, spontanosti koja katkad prelazi u brzopletost. Takođe se, bez obzira na opštu povezanost stvari u svetu i shodno tome legitimnu misao o spregama svetskih moćnika, sa ironijskom distancom tretira Enina (i opšta revolucionarna aktivistička) sklonost da se sva zbivanja na svetu tretiraju kao plod svetske zavere.

Prikazivanjem suprotstavljenih ideoloških opcija kroz likove od krvi i mesa, spisateljica je pokazala da je život širi od svake, pa i svake političke priče. Psihološki manje izgrađeni pisci mahom upadaju u zamku zvanu halo-efekat, sklonost ka crno-beloj tehnici, to jest da jedni likovi budu u svakom smislu pozitivni, a drugi obratno, “čisti” negativci. Osećaj za realnost ovde je uvek odnosio prevagu nad ideološkom simpatijom, čime je ujedno čuvan I dignitet književnog teksta, odnosno umetničkog jezika, kao nezavisnog entiteta, kao bića per se, kao fenomena sa izvornom ontologijom, imuno na ideološke, političke i sve druge heteronomne naloge i uticaje. Čovek jeste zoon politikon, kao da nam poručuje spisateljica, ali je svako od nas i političan i ličan na svoj način.  

Evo još dva primera gde je literarno nadjačalo ideološko.

Pisac sklon idealizaciji “povezao” bi sudbinski Enu i Alekseja, združio bi ih zauvek. Naša spisateljica ih je “samo” metafizički spojila – oni će zauvek ostati dragi jedno drugom i biti moralni orijentiri i međusobne uzdanice, mada se možda više nikad neće sresti. Nema, dakle, nerealnog 

(apsolutnog) hepienda, ali se ipak dogodilo nešto značajno – sama realnost se osetno izmenila – nepomirljive prirode, Ena i On, za koje smo pomislili da su se zauvek rastali, sticajem dramatičnih okolnosti, u stanju Enine životne ugroženosti, mire se i nastavljaju zajednički život. On pri tom nije postao revolucionar, ali nije ni ostao kakav je dotle bio.

Ozračen Eninom snagom i ozbiljnošću, uviđa da svet nije onakav kakvim ga je dotle video. Ono, međutim, što je Eninom partneru pošlo za rukom, da je snagom ljubavi zadrži u svom naručju, nije se dogodilo sa vezom Aleksej – Lora. Emotivni kapacitet te veze, podriven Lorinim odsustvom smisla za opšte dobro, bio je suviše krhke građe.      

Kratkoća romana može neupućene čitaoce dovesti u zabludu da je reč o vrednosnoj a ne žanrovskoj odlici. Kratkoća (sažimanje kazivanja) je već čitavo stoleće opšta literarna tendencija – setimo se ovde čuvenog Hemingvejevog romana Starac i more i naših romansijera Kiša i Albaharija. Indirektno smo već naznačili Enin pogled na svet, snažno podržan Aleksejevom vizijom društva, kao okvirni značenjski stožer romana. To je bitka protiv svetskog poretka, nemilosrdne vladavine manjine nad većinom. Njena revolucionarnost, međutim, nije, poput onih iz ranije istorije, klasnog niti nacionalnog tipa, već protiv one malene manjine (jedan procenat naspram devedeset devet odsto čovečanstva!), protiv surove eksploatacije transnacionalnih kompanija, koje nas ugrožavaju bez obzira u kojoj zemlji živimo. Tako se, evo, dogodilo – a naša spisateljica je to reljefno prikazala – da nekad uzorna država, u mnogo čemu svetski biser i unikum Grčka, doživi kolaps, kao i da milioni žitelja čak i najrazvijenijih država strepe za svoju egzistenciju. Preraspodelom bogatstava i umnijom politikom, uverena je Ena, zapravo Jelena Jovišević (izbeglica, naše gore list), mogli bi svi žitelji planete da žive dostojanstveno. Razume se, pod uslovom da lažni sistem vrednosti zamene moralnim logosom, humanim društvom za sve ljude sveta.

Ena je jedva izvukla živu glavu, ali je ostala optimista – izgubljena bitka je samo trenutni poraz hrabre grupe ljudi, zadojene interesom čitavog humanog i razumnog čovečanstva, jer jedna bitka nije rat!

U suptilnom prepletu egzotičnog letovanja kao okvirne priče i pogleda na svet danas kao njene značenjske vertikale, sa likovima koji su telom na toplim talasima Grčke a duhom i dušom, svojim unutarnjim okom, sa pogledom na ceo svet, Aleksandra Zubić je sazdala osobeno delo, zanimljivo i za čitaoce koji vole zabavno i uzbudljivo štivo, i za one koji vole meditaciju u najširem rasponu, od dubljeg razumevanja sebe i svojih potencijala do pogleda na (ceo) svet. Rečeno jezikom mudrog Horacija, naša spisateljica je dala svoj skroman ali osoben doprinos integralnoj poetici sinteze zabavnog i poučnog. Stoga toplo preporučujem knjigu čitaocima svih uzrasta, želeći ujedno spisateljici još puno vrednih knjiga. Prva među njima otvara joj ka tom sazvežđu širom otvoren prozor.