Витомир Теофиловић

 

НИ СИЗИФОВ КАМЕН НИ БУМБАРОВ ЛЕТ

Александра Сана Зубић, Селена, Аrgus Books & Magazines, Beograd, 2017. 

 

Уводна напомена о ја-форми

 

Попут претходна два Санина романа, и трећи се доима као ангажована проза. Роман поимамо као личну исповест, а том утиску знатно доприноси и приповедање у првом лицу. И писци и читаоци, наиме, ма колико били свесни да је начелно поетички свеједно да ли је наратор у трећем или првом лицу, да ли је „свезнајући“ или упоредо са читаоцем открива и разрешава животне теме и дилеме, емотивније перципирају штиво у ја-форми („Ich-Form“). Реч је о специфичном поетичком средству, тактици да порука допре дубље, да се морални ангажман непосредније испољи, на фону ауторовог стварног или привидног личног искуства, не дакле само из сазнајне визуре неутралног сведока одређених стања и збитија већ или слободне креације пишчеве инвенције. У том знаку је и посвета „Вољеном брату и родитељима“.

Сана је као већ изграђени писац свесна да је „ја-форма“ само поетички специфична а не вредносна категорија и зато не пада у искушење да своју животну причу, ма колико била узбудљива и особена, дословно пројектује у књижевно дело; зна да није све у животу романескно, да је највећи део интиме чисто лична и у само нама знаним и разнатљивим сазнајно-емотивним координатама. Њен наратор је само условно „ја“.

Ове уводне поетичке напомене имају сврху да упозоре на честу предрасуду да су писац и наратор у првом лицу исто биће – ма у ком лицу био наратор, он је само лице у роману, причи или драми, онолико битан колико му је прави и једини аутор радњом и поруком одредио...

 

Како из сивила свакодневице до истинског смисла живота

 

Роман је конципиран као животна путања главне јунакиње, уједно наратора романа, симболичног имена Селена. Симболика је вишеструка и призива нам Месец као читаво врело метафора, а та метафорика уткана је у значењску мрежу романа. Животна путања дата је као кружни ток, као рђава бесконачност, али не као Ничеово вечно враћање истог, већ у још тамнијој пројекцији. Фигуру вечног враћања истог романсијерка нам предочава поетиком композиције – књига почиње и завршава се поглављем истог назива: Кућа. 

Кућа је вечни мотив, мајка свих тема и мотива, Итака одисеја свих времена и простора. Махом је то родна, родитељска кућа, као што је и овде случај. Но ако су полазак у непознато и повратак искони, извор и увир и есенције и егзистенције, опште место свеколике литературе, оно између, само путовање, разликује се на безброј начина. Са слободнијом асоцијацијом на чувени Толстојев мото у Ани Карењиној, може се рећи да сви путујемо истим путевима, али да свако путује на свој начин. Сходно дослуху између духа времена и модерне поетике, који се своди на сажимање догађајности и њене перцептивности, на нарације које од самог почетка стреме и хитају крају, и Санин роман је кратак, а већ уводно поглавље је својеврстан мост између увода и закључка. Читалац који најпре погледа садржај помислиће, природно, да је у првом поглављу реч о родној кући и полазишту у свет, а у завршном поглављу реч о кући коју смо током живота саздали и у којој смо нашли спокој до коначног смираја, но овде имамо инверзију. Селена напушта ову другу кућу, ону коју сви треба да оставимо потомству као прву, као родну кућу своје деце. Трагично је што ће та кућа – оно што се збило не може се променити – њеној деци бити родна кућа, али њој лично биће у сећању само као тамни вилајет, као проклета авлија која јој је прогутала велики део живота – да се послужимо тамном Андрићевом метафором и насловом његовог чувеног дела. 

Већ поменути Толстојев мото о посебности сваке несрећне породице овде је фокусиран на вечну чегрст између снахе и свекрве, свекрвине одбојности према новој крви, уљезу у породицу, али Сана није упала у замку стереотипа свекрве као свекриве – свекрва јесте језгро негативне енергије, али то није довољно за породични пакао – муж је делом нечовек као зависник од мајке а делом и својом природом, док је частан свекар сасвим у сенци зловоље супруге. Породица је профилисана рељефно, тродимензионално а не плошно, тако да су ликови животни, обликовани разним факторима а не једном одредницом, како би рекао естетичар Велфлин. Свекрва није сведена на порив ка породичној доминацији већ је инфернално оличење негативне енергије – сва поетика живота јој је преплет мржње и похлепе.   

Пред Селеном су била два пута. Већина би, по нашој патријархалној традицији, имајући двоје деце, остала да животари у својој патњи, било да се ропски повинује свекрвиној вољи било да тражи одушка у малим, невидљивим одступањима од псеће среће. Селена је, међутим, одлучила да пресече Гордијев чвор, да направи коперникански обрт у свом животу, да прекине ланац зависности, остави породицу и вине се у слободу.

Но, слобода – то наша списатељица добро зна – не само што је условна и што зависи од реалних могућности, већ се испољава на два начина, као слобода од и као слобода за. Како ову једначину са две непознате решава јунакиња романа?

Оба вида слободе су тешко достижна и зато већина остаје у видљивим и(ли) невидљивим ланцима. Ипак, Мада је са великом тугом оставила децу (муж пијанац и распусник јој је на растанку рекао: „Ти иди, али деца остају мени!“), ипак се може рећи да је слобода од достижнија јер је пресудно зависна од снаге личне воље. Пут ка слободи за је тежи, неизвеснији, пун замки и опасности. Неку врсту оријентира дала јој  је Нора, пријатељица још из обданишта, чија је девиза била готово супротна од Селенине – давала је од малена предност поетици задовољства и забаве на рачун етике рада и дужности. У разочарењу живота у јарму извитопереног и анахроног патријархалног морала, читалац би очекивао да је избор лепотице Норе, знатан део живота посут ружама, прави modus vivendi, но Норина тешка болест и прерана смрт посредно указују да ни то није прави пут, да је живот негде другде. Синтагма о животу негде другде, преузета из наслова чувене Кундерине књиге („Живот је негде другде“), има вишеструку симболику у роману, а цитатност и алузивност Саниног романа речито показују колико су поетике класичног и модерног романа преплетене и у проседеима које перципирамо као класику.

Селена се враћа родној кући у ведром, светлом расположењу мада није открила тајну истинског, вишег смисла живота. Ипак, читалац осећа да њена ведрина не извире само из оживљеног сећања на детињство и младалачку атмосферу. Неке од тајни и кључева за тај вишак оптимизма, за озареност због приспећа у стварност у којој се превасходно сама пита о својој судбини, назиремо из неких топоса њеног путовања из свекрвине куће у своју. Најпре, реч је о спознању да постоје разни видови, боље речено нивои среће. Док је у њој паковање у кутије изазивало досаду и мука духу, другим женама је тај посао био сјајан. Њима монотонија не само да није била убитачна већ ни присутна у опажајном пољу; њима је једини критеријум била физичка тежина посла. Такође су биле срећне што су могле или ће у перспективи моћи да имају кућу и окућницу и бити срећне што ће моћи да окопавају стотине стабљика кромпира, паприка или купуса, док би Селени те хиљаде истих потеза руку биле не само физички већ, још више, ментални проблем, помишљајући на слободу опуштања, посматрању пејзажа као визуелне лепоте, медитације, посвећености култури... 

Међу кључне топосе романа спада и мушко-женски однос. Љубавна епизода између Селене и Марка је права ода еротском мотиву, мушко-женском односу као таквом. Иако без икакве временско-психолошке предисторије, то је исконски спој две жудње, песма над песмама енергије Ероса као животодавног начела природе. Маестрално је замишљен и описан еротски плес између Селене и Марка, изван и уједно изнад љубави схваћене као било какав договорен/уговорен аранжман два бића супротног пола. Било какав договорни сценарио, предисторија, такозвана психолошка припрема и актера и читалаца, не би овде били целисходни, само би разводњили спонтаност, снагу и непатворену лепоту овог сусрета сна и јаве, а такозвани позитиван исход – трајно зближење, оснивање породице, претворили би овај врли рералистички роман у сентиш мелодраму. Такође је за врхунску списатељску похвалу што је ова ода снази и лепоти ероса, сусрерт двоје великана слободе тела и духа, описана хемингвејевски, једноставним, такозваним малим речима – Хемингвеј је запазио да су крупне речи обично празне и шупље. Овде нема никаквих завета ни заклињања у будућност. 

Мада је – свесни су тога од почетка били и Селена и Марко – то био успутни сусрет два слободна и самосвесна бића, Селена осећа у дубини да је тај сусрет један од њених путоказа у будућност. У те путоказе – вратимо се опет свакодневици као оквирној збиљи – спада и Селенина одлучност да више никад не дозволи себи повратак ни у зависност било које врсте ни у испразност малограђанског живота. Толико има и духовних и природних лепота да их не можемо ни запазити а камоли све видети и упознати и да имамо више живота. Једна од тих њих је и загонетна дволика Селена, Месец, чију увек видимо једну исту, глатку страну, док ону другу, тамну и рапаву, никад не видимо. И људи су дволични као Месец, поручује нам списатељица и њено друго ја – Селена, а та дволичност је само део вишеструке симболике Месеца у овом роману. Зато се више пута појављује као охрабрење главној јунакињи, посебно у тренуцима посусталости, увек са позитивном енергијом. 

Анализа Лориног лика завређује посебну пажњу – њено животно опредељење је и контраст и комплементарно Селенином.

 

Историјске и социо-психолошке опаске и увиди

 

Роман обилује суптилним опаскама и асоцијацијама разних аспеката живота. Ретроспективно осветљава ратове при распаду Југославије, уочавајући метатеоријски став свих нација да су за рат и његове последице криви они други, друга страна. То је заједнички именитељ свих, мада су први за друге други, и обратно.  

Осим нашег рата, тематизована је и голгота избеглица. Голгота је овде вишеструки појам. Неке избеглице прогута море, неки морају да се врате међу прогонитеље, а и срећници који успеју да стигну у  жељене земље доцније увиде драстичну разлику између својих идеала и стварности.

Не може се у пригодном тексту указати на све аспекте овог особеног романа, поготову на умне историјске и социо-психолошке опсервације којима врви књига – посебно су надахнути фрагменти о путницима и међусобним односима нација и појединаца, али важно је истаћи да ове пасаже не поимамо као есејистичке излете – романсијерка је, без обзира на актуелност и ширину теме, одолела зову есејизације – опаске на рачун друштва и појединаца нису умовања наратора, односно писца, већ извиру из самог текста као његове импликације. Тако смо уз занимљив и узбудљив роман добили и поглед на Балкан и ширу околину, па чак и на читав свет.